Burnout sindrom: Šta je i kako da prepoznaš simptome?

Burnout sindrom (sindrom sagorevanja) je stanje hronične mentalne, emotivne i fizičke iscrpljenosti koje nastaje kao posledica dugotrajne izloženosti stresorima koji prevazilaze kapacitete osobe da se sa njima nosi.

Od strane Svetske zdravstvene organizacije prepoznat je kao fenomen vezan za profesionalni kontekst i kao takav uvršten je u Međunarodnu klasifikaciju bolesti (ICD-11).

Burnout sindrom NIJE bolest, ali posledice ostajanja u burnoutu itekako mogu da ih proizvedu, usled dugotrajne mentalne, emotivne i fizičke iscrpljenosti.

U nastavku teksta ćeš saznati više o fazama razvoja i faktorima koji utiču na nastajanje i održavanje burnout-a, kako da prepoznaš simptome i reaguješ na vreme.

Burnout sindrom nije stanje koje se javlja preko noći, kao akutni napad do tada nepoznatih simptoma.

U trenutku kada osoba prepozna ozbiljnost svojih simptoma, verovatnoća je da je već duže vreme bila izložena stresu sa kojim joj je postajalo sve teže da se nosi.

Zamisli da imaš unutrašnju bateriju koja se dosledno troši, bez dovoljno izvora i vremena da se napuni, ali značajan pad u funkcionalnosti vidiš tek kad dođe do ispod 10%.

Jedan od najvažnijih načina da sprečiš burnout sindrom i njegove ozbiljnije posledice jeste da naučiš da prepoznaš pad u kapacitetima te unutrašnje baterije i adekvatno brineš o sebi pre nego što baterija pokaže “crveno”, odnosno – pre nego što postane “dovoljno loše.”

Kako burnout sindrom nastaje?

Burnout sindrom nastaje kroz više faza.

Počinje od onih u kojima su simptomi često normalizovani kao sastavni deo posla, da se ni ne prepoznaju kao takvi, pa se nebriga i zanemarivanje potreba nastavlja do tačke gde se simptomi značajno intenziviraju.

U narednom delu ćeš saznati koje su to ključne faze nastajanja burnouta, kako bi prepoznala u kojoj se trenutno nalaziš i šta je potrebno da preduzmeš.

1. Faza medenog meseca (ili “honeymoon” faza)
2. Početak stresa
3. Faza hroničnog stresa
4. Burnout
5. Hronični burnout

1. Faza medenog meseca (ili “honeymoon” faza)

Počinje onda kada osoba započne novi posao ili preuzima novu odgovornost i to čini sa entuzijazmom i proaktivnošću iz koje ne postavlja lične i profesionalne granice koje bi zaštitile njen kapacitet da dugoročno, sa povećanjem zahteva, efikasno upravlja stresom.

Na primer, iz želje da se dokaže na novom poslu, bilo zbog ambicije ili osećaja nesigurnosti u poslovnom kontekstu, osoba uzima preuzima sve veće odgovornosti, zanemaruje brigu o svom mentalnom i fizičkom zdravlju, radi duže sate i u svoje slobodno vreme nastavlja da unosi posao.

Međutim, u ovoj fazi, osoba to najčešće ignoriše, pravdajući izostanak granica entuzijazmom ili osećajem pritiska da odgovori na dato poverenje i ustali svoju poziciju na početku.

2. Početak stresa

Kako se zahtevi posla povećavaju, tako se pojavljuju prvi simptomi poput:

• Umora i iscrpljenosti
• Gubitka fokusa i pada produktivnosti
• Povišene Iritabilnosti i anksioznosti
• Problema sa fiziološkim potrebama, poput sna, varenja ili apetita

Ovi prvi simptomi upozoravaju na potrebu za uspostavljanjem jasnijih granica, povećanjem brige o sebi i efikasnijim upravljanjem stresom.

Međutim, ako ih osoba pripiše “prirodi posla” i pokušava da “pregura” preko svojih simptoma, oni se intenziviraju do hroničnog stanja.

3. Faza hroničnog stresa

U ovoj fazi, simptomi poprimaju hroničan oblik koji boji svakodnevnicu funkcionisanja osobe.

Simptomi uključuju:

• Konstantan umor i iscrpljenost
• Visok nivo anksioznosti i/ili osećaj bespomoćnosti (da se stvari promene)
• Pojavljivanje ili intenziviranje fizičkih simptoma i/ili razvijanje bolesti (glavobolje, problemi sa štitnom žlezdom, tahikardije, pad imuniteta i češće prehlade, problemi sa varenjem i drugi)

4. Burnout sindrom

Osoba u ovoj fazi oseća posledice dosledne izloženosti stresu i podnošenja simptoma koji su poprimili hronični oblik.

Zato se tek ova faza prepoznaje kao stanje burnout-a, iako su sve prethodne faze upućivale na pogoršanje simptoma i potrebu za promenom.

Simptomi uključuju:

• Emocionalnu, mentalnu i fizičku iscrpljenost
• Osećaj beznađa, bespomoćnosti ili ravnodušnosti prema poslu
• Smanjen kapacitet za odnose i povlačenje iz društvenih kontakata
• Ozbiljnije probleme sa zdravljem koji značajnije narušavaju funkcionisanje osobe i/ili zahtevaju terapiju i intervencije

U ovoj fazi, burnout po simptomima sliči depresiji.

Međutim, za razliku od depresije, povlačenjem iz situacija u kojima osoba ne uspeva da se nosi sa stresom, promenom okolnosti, odmorom uz adekvatnu terapiju simptoma (kroz psihoterapiju i zdravstvenu negu), osoba se može u potpunosti oporaviti bez vraćanja simptoma.

Takođe, depresija može da prati burnout sindrom ili se simptomi postojeće depresije mogu značajno intenzivirati uz burnout.

5. Faza habitualnog burnouta

Burnout sindrom postaje “stil” života, hronično stanje sa kojim živiš (ili preživljavaš), koje sasvim sigurno u nekom trenutku dovodi do:

• Ozbiljnih, često i životno ugrožavajućih zdravstvenih problema
• Težih problema vezanih za mentalno zdravlje (generalizovani anksiozni poremećaj, panični napadi, klinička depresija)
• Potpunog pada funkcionalnosti osobe zbog kojeg nije sposobna da obavlja svoje svakodnevne obaveze

U ovoj fazi je potrebna stabilna stručna, psihološka i medicinska pomoć, kao i aktivacija sistema podrške osobe da bi osoba mogla da se oporavi.

Koji faktori utiču na burnout sindrom?

Postoje 3 glavne grupe faktora koje utiču na pojavu i održanje sindroma sagorevanja kod pojedinca:

• lični (individualni),
• faktori specifični za radno mesto i tip posla,
• društveni i organizacioni faktori.

Ovo su najčešći faktori koji u kombinaciji povećavaju šanse da osoba (a i cele organizacije) budu u većem riziku od burnouta:

Lični faktori:

• Perfekcionizam – postavljanje previsokih standarda uspešnosti, rigidna očekivanja od sebe i drugih ljudi, strah od greške, kritike i neuspeha.
• People-pleasing (udovoljavanje ljudima) – teškoće u postavljanju granica u odnosima sa drugim ljudima, potreba da im se udovolji i dobije njihova potvrda, po cenu zanemarivanja sopstvenih potreba.
• Potreba za kontrolom – preuzimanje viška odgovornosti, “mikromenadžment”, otpor ka delegiranju, teškoća da se osloniš na druge ljude.
• Visoka vezanost sopstvenog identita za profesionalni – “ja sam ono čime se bavim”; profesionalni identitet je najveći deo ličnog identiteta zbog čega oscilacije u poslu utiču direktno na način na koji doživljavaš i vrednuješ sebe.
• Nedostatak veština za nošenje sa stresom – teškoće u postavljanju i održavanju ličnih i profesionalnih granica, osoba nema aktivnosti i navike koje pomažu u otpuštanju stresa, relaksaciji i “punjenju baterija”.
• Lična uverenja vezana za posao, novac i ličnu vrednost koja utiču na razvoj i opstanak obrazaca ponašanja uz koje osoba bira svoja okruženja i ponaša se unutar njih, a koja vode ka sagorevanju.
• Usamljenost – osoba nema sistem socijalne podrške koji pomaže u olakšavanju i procesuiranju stresa.

Faktori u vezi sa poslom:

• Preopterećenost poslom – zahtevi posla su previsoki za kapacitete pojedinca; previše zadataka, stalni pritisak rokova, prekovremeni rad.
• Nizak kvalitet međuljudskih odnosa – stalno prisutni konflikti, izostanak otvorene komunikacije, nepoverenje, pasivna ili otvorena agresija, nedostatak podrške.
• Neadekvatna kompenzacija i priznanje vrednosti doprinosa – nezadovoljavajuća plata,, izostanak pohvala i nagrada, osećaj da trud i rezultati nisu prepoznati.
• Stalna “uključenost” u posao – teškoća da se zbog prirode posla, radne atmosfere ili zahteva, održe adekvatne granice između poslovnog i privatnog vreena.
• Nedostatak podrške i niska tolerancija na grešku – što nameće pritisak nepogrešivosti i značajno utiče na povećanje nivoa anksioznosti.
• Nedostatak kontrole – osećaj da tvoje mišljenje ili rad nemaju značajan uticaj na odluke i rezultate; mikromenadžment i loše liderstvo.
• Nepovoljni i/ili rigidni uslovi rada – izostanak fleksibilnosti i nemogućnost da se utiče na i pregovara o uslovima rada.
• Nejasno komunicirana očekivanja – izostanak jasnoće u prioritetima i zahtevima zbog čega ne možeš da adekvatno organizuješ svoje odgovornosti i raspored.
• Nedostatak smisla – mimoilaženje u vrednostima poslovanja, osećaj da rad ne doprinosi značajno (ili škodi) društvu, organizaciji ili pojedincima.

Određeni tipovi poslova su izloženiji efektima hroničnog stresa zbog same prirode posla, nivoa odgovornosti i zahteva na poslu, nivoa kompenzacije i dinamike posla.

Zbog toga se veći rizik od razvoja burnouta može primetiti kod zdravstvenih radnika, prosvetnih radnika, radnika u socijalnoj zaštiti, radnika u IT industriji, radnika u prodaji i korisničkoj podršci, preduzetnika i rukovodioca.

Društveni i organizacioni faktori:

• “Burnout” kultura – postoji očekivanje za prekovremenim radom, stalnom dostupnošću i preuzimanjem odgovornosti za zadatke koji se nalaze izvan ugovora.
• Produktivnost i poslovna uspešnost tretiraju se kao merilo lične vrednosti – “vredan si koliko postižeš”; zbog čega se ne uvažavaju prirodne oscilacije u nivou produktivnosti i potreba za odmorom.
• Nestabilnost posla – oročeni ugovori, ekonomska i finansijska neizvesnost, izuzetno visok stepen kompetitivnosti u poslu.
• Nemogućnost napredovanja – osoba je “zakucana” na jednom nivou organizacione strukture bez obzira na svoj doprinos.

U sprečavanju i nošenju sa burnout-om, ključno je usmeriti pažnju na one faktore koji su u domenu individualne kontrole.

Na faktore vezane za posao ili društvene organizacione faktore pojedinac može da utiče promenom posla ili karijere, ili promenom ličnog pristupa poslu, tako da se smanji ili ograniči uticaj faktora nad kojima nema kontrolu.

Koji su najvažniji simptomi koje je potrebno da pratiš da sprečiš burnout sindrom?

U narednom delu ću ti ukazati detaljnije na to kako da prepoznaš simptome burnouta na vreme i reaguješ, pre značajnijeg pogoršanja simptoma.

Simptomi:

1. Umor
2. Pad produktivnosti i kreativnosti
3. Iritabilnost (“kratak fitilj”)
4. Smanjen kapacitet za odnos sa ljudima
5. Izostanak kapaciteta za dubinu
6. Letargija
7. Psihosomatski simptomi
8. Preispitivanje smisla

1. Umor

Nažalost, savremeno društvo je normalizovalo umor kao posledicu dinamičnog, modernog života, do tačke gde svoj umor ne prepoznajemo kao dovoljno važan simptom da bismo se njime bavili do tačke gde on ne postaje hroničan i prerasta u iscrpljenost, a onda produkuje sekundarne simptome narušenog zdravlja.

Upravo je spremnost da prepoznaš da si umorna, bilo fizički ili mentalno, i da imaš potrebu za predahom – od velike važnosti za prevenciju burnouta.

Umesto pritiska koji sebi namećeš da iskoristiš svaki delić slobodnog vremena na konstruktivan način ili požurivanja sebe u druge dnevne aktivnosti, svesno izdvajanje za odmor u danu pomaže da obnoviš kapacitete za nošenje sa svakodnevnim stresorima.

2. Pad produktivnosti i kreativnosti

Ono za šta ti je trebalo dvadeset minuta sada ti treba dva sata, teško se koncentrišeš, imaš utisak da ti misaoni procesi koče i da ne možeš da ih privedeš nekom logičnom smislenom ili kreativnom zaključku.

Ovaj simptom je signal prezasićenosti nervnog sistema da obrađuje nove informacije i ukazuje na potrebu za odmicanjem od stimulacije, pauzom ili odmorom.

Međutim, u takvim situacijama većina nas je sklona da sebe kritikuje i osuđuje, zbog čega umesto prostora da “reset”-uje misaoni proces i napravi pauzu, forsira sebe da ostane u istoj aktivnosti do tačke gde frustracija ne preraste u iscrpljenost procesom i kao glavna odbrana se javi prokrastinacija – kao jedini način da daš sebi pauzu koju ne dozvoljavaš sebi da uzmeš.

Na taj način umanjuješ svoj kapacitet da efektivnije i efikasnije dolaziš do rešenja za svakodnevne izazove.

3. Iritabilnost (“kratak fitilj”)

Gubiš strpljenje u situacijama gde si ga ranije imala.

Rečima mojih klijenata, “sve me u trenu iznervira”.

Čak i ako uspevaš da iskontrolišeš frustraciju na poslu, ona se prenese u druge sfere života; posvađaš se s partnerom zbog sitnice, psuješ u saobraćaju ili raspravljaš se sa osobom u kontakt centru svog internet provider-a jer je internet nešto sporiji od jutros.

Frustracija i iritabilnost mogu biti okrenuti i prema sebi, zbog čega se intenzivira nivo samokritike i samoosude, te sebi prebacuješ za svaku malu stvar koju propustiš ili zaboraviš, ili koju primetiš kod sebe kao “lošu”.

Ovo je simptom koji pokazuje da ti je rezervoar (samo)kontrole toliko prazan da ne možeš više da ga koristiš.

4. Smanjen kapacitet za odnos sa ljudima

Nemaš energije i strpljenja za ljude, češće otkazuješ viđanja, ne odgovaraš na pozive i poruke i najradije bi da te “svi ostave na miru”.

Ovaj simptom može da ukazuje na prestimulisanost nervnog sistema obradom informacija – te svaki novi kontakt unosi još “šuma” koji treba da se obradi.

Takođe, može da ukazuje i na prezasićenost prilagođavanjem potreba drugih ljudi. Samoća postaje jedini način da čuješ i uvažiš sopstvene potrebe.

5. Izostanak kapaciteta za dubinu

Ne možeš da se udubiš i ispratiš radnju malo kompleksnijeg filma ili serije. Ne sećaš se kada si poslednji put imala koncentracije da pročitaš nešto više od objave na Instagramu; teško ti je da se koncentrišeš i imaš strpljenja za nešto sadržajniji i promišljeniji razgovor.

Zbog toga češće provodiš vremena u skrolanju ili gledaš iznova iste serije koje si gledala.

U odnosima imaš osećaj da nisi zaista prisutna i često se ni ne sećaš o čemu ste razgovarali.

6. Letargija

Teško ti je da se pokreneš za bilo šta novo, ali i za stare stvari u kojima si ranije uživala; one stvari koje si jedva čekala da počneš da radiš ti deluju prenaporno, stvari koje si radila sa uživanjem iziskuju energiju koju ne uspevaš da pronađeš.

Često je taj izostanak motivacije posledica umora od ispunjavanja različitih zahteva i očekivanja. Telo i um kao da pokušavaju da letargijom uštede energiju na svakom mestu.

7. Psihosomatski simptomi

Imaš telesne simptome koji su posledica stresa, poput problema sa varenjem, problema sa štitnom žlezdom ili migrene.

Telo vari ono što ti odbijaš da procesuiraš rečima, daje signal da mu je nečeg previše ili premalo, kaže ti da se zaustaviš.

Često onda kada mi to ne znamo da uradimo svesno sami, telo se postara da se odmorimo i to- prinudno.

8. Preispitivanje smisla

Ovo je nekad poslednji, a nekad jedan od prvih simptoma koje primetiš.

Češće postavljaš sebi pitanja poput: “Zašto ja ovo radim, kuda ovo ide, ima li ovo ikakvog smisla, zašto se ja bavim ovim poslom, kako sam došla do toga da ovako živim?”

Osećaš da si se udaljila od svojih vrednosti ili možda preispituješ koje su to tvoje vrednosti i da li su tvoje vrednosti ono što su nekad bile.

Detaljnije o svakom od ovih simptoma govorila sam u podkast epizodi 8 znakova burnout-a.

Šta da radiš kad primetiš simptome koji ukazuju na burnout sindrom?

Simptom nije problem – on je signal koji ukazuje na mesto koje traži promenu.

Problem nastaje zanemarivanjem tih signala.

Zbog toga ih je važno videti kao poziv na to da više pažnje posvetiš načinu na koji živiš i radiš.

Ovo su neki od važnih koraka koje možeš da napraviš, a koji će ti pomoći u tome da sprečiš da se ovi simptomi intenziviraju:

• Zakaži sistematski pregled;
• Prioritizuj san;
• Izdvoji vreme za fizičku aktivnost;
• Napravi jasne granice između vremena za posao i privatno vreme;
• Unapred odredi trajanje radnog dana;
• Svesno izdvajaj vreme za pauze u toku radnog vremena;
• Unapredi način na koji komuniciraš svoje granice na poslu (tako da zaštitiš sebe od preuzimanja viška odgovornosti za zadatke koje nemaš kapaciteta da izneseš);
• Unapred napravi plan odmora (rezerviši vreme za godišnji odmor ili produžene vikende);
• Praktikuj digitalni (i informacioni) detoks – vreme kada ne stimulišeš nervni sistem novim podacima, već si u kontaktu sa sobom, svojim telom i/ili prirodom;
• Pridruži se grupi podrške kroz mentorski program ili započni 1:1 rad sa psihoterapeutom ili koučem, kako bi imala sistem podrške za dublje razumevanje svojih uverenja i promenu navika.

Zaključak

Najizazovnija stvar kod oporavka od burnout-a, je prepoznati ga kao stanje koje možeš da promeniš.

Kada dovoljno dugo živiš sa burnout-om, često razviješ ideju da je to “sastavni deo posla” i samim tim, stanje koje moraš da prihvatiš i koje ne možeš da promeniš.

Tome, nažalost, doprinosi uticaj pomenutih faktora vezanih za posao, društvenih i organizacionih faktora.

Međutim, kao psihoterapeutu i mentoru koji više od deceniju radi sa profesionalcima iz različitih oblasti na temama sindroma sagorevanja i perfekcionizma, imam iskustvenu potvrdu veličine promene i boljitka koji pojedinac može da napravi radom na ličnoj promeni.

Više od mene na temu burnout-a, možeš da saznaš na mom podkastu.

Za moju direktnu podršku, pozivam te da zakažeš konsultaciju sa mnom kako bismo porazgovarale o mogućnostima za dalju saradnju.