Pa ko danas nema stres na poslu? I, jel to znači da smo svi u burnoutu, ako mnogo radimo, imamo velike odgovornosti zbog kojih smo pod stresom?
I jesu li u burnoutu svi koji rade prekovremeno? Burnout nije isto što imati stres na poslu.
Ne mora da ima ikakve veze sa tim koliko radiš već sa tim kako radiš i kako ti doživljavaš ono što radiš i kako se osećaš dok to radiš.
Na ovom podkastu želim da razjasnim sve one predrasude koje ti imaš ili ljudi oko tebe imaju ka burnoutu.
Dovoljno je teško i hrabro potražiti pomoć. Kada pregovaraš sa sobom i spremaš se da napraviš taj korak, znam da svaki glas koji kaže, “Daj, ne preteruj, to ti je samo od stresa” ili…”Kako je ovo ok drugima, a tebi nije? I mora da nešto nije u redu s tobom čim svi drugi uspevaju da se nose sa stresom na poslu, a ti ne.”
Može da te vrati pet koraka unazad i onemogući ti da za sebe obezbediš podršku kakva ti je potrebna, da izađeš i oporaviš se od burnouta.
Zato danas u ovoj epizodi pojašnjavam odnos između stresa i burnouta.
Dobrodošla u podkast, “Požuri polako”.
Ukoliko se prvi put slušamo, moj ime je Ana Sokolović i ja sam psihoterapeut i klinički psiholog, na misiji da pomognem ljudima da burnout prepoznaju na vreme i iskoriste lekcije iz njega za transformaciju koja vodi većem za dovoljstvu i ispunjenosti, kako u karijeri tako i u drugim sferama života.
Hvala ti što si danas tu i što biraš ovaj podkast kao svoju podršku. Hvala, hvala, hvala!
Pa da krenemo.
Stres je postala jedna ogromna diagnosička kanta za đubre i “to ti je od stresa” postao je način da se objasni sve što ne može da se objasni logikom nauke ili medicine.
Ponekad mi izvuči previše slično onom “takva ti je sudbina” ili “loša ti je karma”.
Šalu na stranu, pojam stresa se koristi toliko često bez jasnog, konkretno definisanog značenja, da i stručnjacima postaje teško da ga zaista iscrpno objasne i približe na način koi bi bio jasan njima samima i svima ostalima.
Ali, evo da probam da negde stres objasnim na što jednostavniji način. Dakle, stres je fiziološki i psihološki odgovor našeg bića na zahtev za nekom promenom ili adaptacijom.
Dakle, postoji neki zahtev da se nešto promeni, da se nešto uradi, da se nešto sredi, da se nešto završi i naše telo i um se mobilišu da to reše, da na to odgovore. Konkretno na poslu, evo zove te klijent i kaže, “Treba mi da mi hitno rešeš ovaj zahtev”, ti ostavljaš neki svoj prethodni posao i krećeš da tražiš način da odgovoriš na ono što ti on traži.
Uz to, pošto je zahtev hitan, postoji vremensko ograničenje pod kojim ti treba da odgovoriš na taj zadatak.
Organizam pumpa kortizol, adrenalin, tvoj um procesuira rešenja i rizike, uz verovatno i dozu straha da ćeš ispasti nedovoljno kompetentna na svom radnom mestu.
I eto, stres.
Problem koji treba da rešiš, ne mora uopšte do dolazi spolja, taj zahtev za promenom može do dolazi iznutra.
Ti biraš da odpočneš neki novi projekt, naučiš nešto novo i izložiš se riziku kojem ranije nisi.
Na primer, krećeš u preduzetništvo, koje uključuje objavljivanje sadržaja na društvenim mrežama.
Tvoje celo biće iz različitih unutrašnjih razloga vidi takvo izlaganje kao rizik.
Borba sa sobom da uprkos svom strahu kreiraš sadržaj takođe mobiliše celo tvoje biće da iznese tu promenu i tvoj um, dakle i tvoje telo i samim tim doživljava stres.
Kažem i um i telo, ali zaista želim da izbegavam dualizme, zato bih radije da nastavim da koristim celo tvoje biće, jer pod tim podrazumevam sve ono od čega si ti sačinjena uključujući, dakle i um i telo.
I celo tvoje biće onda odgovara na neku situaciju u kojoj procenjuješ da se nalaziš.
Gledam na osobu holistički i ne želim da razdvajam um i telo, jer oni zapravo funkcionišu u sprezi kao jedna celina.
Dakle, stres je celokupan odgovor tvog tela na neki zahtev za promenom.
Kada je promena velika, kada nismo sigurni da li umemo da se sa njom nosimo, osećemo više stresa. I to važi i kada tu promenu procenjujemo kao dobru i kada je procenjujemo kao za nas lošu.
Pod stresom si i kada organizuješ svadbu ili rođendan, i kada daješ otkaz na starom poslu i kada počinješ novi.
I kada ti je draga osoba u bolnici, i kada upisuješ kurs za prekvalifikaciju, i kada radiš diplomski, i kada se razvodiš, i kada si u bilo kakvoj drugoj, profesionalnoj, ličnoj ili životnoj tranziciji nekog drugog tipa.
Dakle, normalno je imati stres na poslu jer se na poslu suočavaš sa različitim zahtevima za promenu.
Postoji neki zadatak koji ti treba da završiš uspešno.
Naši odgovori na stres u različitim situacijama mogu naravno biti različiti.
Neko će se ubrzati, neko će se usporiti ili paralisati.
Neko neće moći da zaustavi misli, nekom će misli biti potpuno rasute, neko neće moći da misli ni o čemu.
Osećaće kao da mu je neka magla nad mislima.
Neko će odreagovati bolom u želucu, neko knedlom u grlu, neko će se preznojiti, neko će osećati da mu je celo telo hladno.
Neko neće spavati uopšte, neko će imati potrebu da spava satima.
Različito reagujemo na stresore, odnosno naši stresni odgovori su različiti.
Važno je da kažem da svaki tip stresa ne vodi u burnout.
Ne možemo da kažemo “Aha, ljudi tako reaguju na stresore, odnosno imaju takav stresni odgovor, to znači 100% idu u burnout”. Niti, “Ako imate mnogo stresa, definitivno ćete sagoreti”. Jer nije pitanje samo kakav stres imamo, već je pitanje šta mi sa tim stresom radimo.
Ispričaću ti primer klijentkinje, kod koje stres ne vodi u burnout.
Moja klijentkinja vodi jednu marketinšku firmu, za koju radi zaista punom parom, ali i sa mnogo strasti za svoju odabranu karijeru. Pošto je stalno u kontaktu sa klijentima čije kampanje vodi, kako se menjaju zahtevi, kako se dobija feedback, kako pristižu rezultati kampanja, tako je i ona stalno pod stresom da sve završi na vreme i u skladu sa standardima, koje očekuje od sebe i od svog tima.
Međutim, ona je naučila da vlada svojim granicama i zna da kaže kada je dosta za danas, zna kako da se pobrine za to da se posle posla oporavi od napornog dana, ima svoje hobije, voli da ode u teretanu, viđa se sa ljudima.
Ona zna kako da proceni kapacitete svog tima i po cenu da propuste neki posao, ne forsira uzimanje novog projekta, ako će ih to sve zajedno koštati mnogo više prekovremenih sati i ako to znači da će dugoročno biti pod stresom koji bi mogao da ih vodi u sagorevanje, odnosno da nemaju kada da naprave pauzu, da nauče iz pretodnih iskustava, da vide šta je ono što mogu da poboljšaju, koje procese mogu da unaprede i samim tim dugoročno rade mnogo efikastnije.
Ona nije u burnoutu, mada radi sa zahtevima za stalnim prilagođavanjem, zato što, sa jedne strane radi na svojim kapacitetima da se nosi sa stresom i prihvata stres kao sastavni deo posla kojim želi da se bavi.
Čak ona ne govori o stresu kao stresu, ona govori o uzbuđenju,ona govori o entuzijazmu, ona govori o leptirićima u stomaku, govori i nekada naravno o stresu, govori o tome da se iznervirala, da se oseća frustriranom, ali negde prihvata to kao deo posla. A sa druge strane ona nije u burnoutu, zato što ne dozvoljavan ni sebi, ni svom timu, da budu hronično izloženi stresu koji prevazilazi njihove mogućnosti da se sa njime nose.
Odnosno ne uzima više od onog što oseća da može da podnese u tom trenutku. Prvo gradi kapacitete, onda bira kojim se stresorima izlaže, da bi videla koliko može da se nosi sa onim što procenjuje da će taj neki projekat od nje zahtevati.
Ona ima naravno tu privilegiju, čak i luksuz da bira šta želi, šta ne želi, međutim kao vlasnik agencije ona je ta koja bira šta više vrednuje, da li više vrednuje profit ili više vrednuje svoju slobodu da bira.
Da li joj je bitnije zdravlje njenog tima ili joj je bitna kratkoročna dobit i jedan novi klijent, da li joj je je bitnije da dugoročno rade kvalitetnije i zadovoljnije ili joj je bitnije da sada uzme pare.
Negde ona tu trpi izvesnu anksioznost i izvestan stres, samo iz tog stava “ja neću neki posao uzeti”, ona negde investira u dobrostanje, sopstveno dobrostanje i dobrostanje svog tima namesto da negde grčevito se drži klijenata koji bi donali novac.
To je ono što ona bira, ona je nekako odlučila da svoju sigurnost stavi u razvoj sopstvenog tima i mogućnosti da se oni nose dugoročno s različitim zahtevima koji će tek doći, umesto da ih iscrpljuje u konkretnim sadašnim situacijama i da rizikuje burnout. Kada govorimo o stalnoj izloženosti situacijama u kojima moraš da se prilagođavaš zahtevima, a da pritom ne stižeš da se osnažiš i pobrineš za to, da se sa njima nosiš i da se oporaviš od stresa, otvara se velika mogućnost za burnout.
I toga je moja klientkinja koju sam pomenula, vrlo svesna zato što je prošla kroz više ciklusa u kojima je uzimala značajno više od onog što je mogla da podnese i samim tim negde i svom tim pravila veću štetu nego korist, jedan tim bi uspeo da izgura par projekata, a onda bi došlo do velike fluktuacije u timu zato što bi ljudi počeli da odlaze upravo zbog burnouta.
Negde je otkaz bio iskaz, “ja ovo više ne mogu da podnesem, ovo je previše za mene, ja ovako neću da radim”.
I onda je je naučila prosto da prioritizuje dobrostanje sopstveno i dobrostanje svog tima.
Navešću primjer jedne klientkinje a potom i sopstveni o tome kakav stres može da vodi u burnout.
Moja klientkinja radi kao medicinska sestra u državnoj zdravstvenoj instituciji koja je tokom covida bila preplavljena pacijentima.
Samo slušajući o scenama koje je je proživela, ja bih dobijala ogroman nalet težine u grudima i zaista knedlu u grlu.
Nekad bi se osećala da zaista ne znam šta da kažem, od toga koliko su intenzivna bila ta iskustva.
Zahtevi za brzinom reakcije i koncentracijom u situacijama gdje bi radila po 48 sati vezano bili su zaista preveliki.
I ona je uspevala da sa njima izrađe na kraj, zaista herojski.
U međuvremenu se zatvorila teretana u koju je išla pose posla, deca su ostala kod kuće zbog online nastave, muž je imao probleme na poslu zbog kojih je bio emocionalno nedostupan da čuje kako je njoj, a podrška bake i deke, nisu bili dostupni, jer ne samo da nisu bili dostupni, nego ona nije želela da ih izlaže riziku.
I onda ona koja je navikla da bude negovatelj, ne samo na poslu, već i u svojoj porodici akumulirala je stres, zadržavala bi onaj koji donosi s posla.
I uz to pokušavajući da bude tu za druge dodavala bi tuđ stres, onako bi uspela da nakalemi tuđ stres na sopstveni i to onda kada je i sama toliko iscrpljena da jedva može da gleda od umora.
Otprilike 5-6 meseci kasnije što opet mislim da je relativno dug period da uspevaš da ovako stoički izdržavaš iscrpljenost i nezadovoljstvo, ona je počela da primećuje, odnosno ne samo da primećuje, nego da uvažava to da više se ne smeje kao ranije.
Da je teško, ako uopšte i bilo šta da uspeva da je nasmeje, da često je zateže nešto u grudima, da je bol bez ikakve medicinske osnove i da na kraju dana sebi deluje potpuno odsutno, da i drugi ljudi primećuju da je isključena, da ne može da se emocionalno uključi u sadržaje koje joj prepričavaju deca ili muž.
Hronična izloženost stresu bez mogućnosti prorade stresa je ono što je odvelo u burnout.
Ona je stalno stresa kumulirala, a nigde nije bilo ventila koji može da se odvrne, osobe s kojom je mogla da priča o tome i tek je odlučila da potraži pomoć onda kada su simptomi postali toliko za nju samu zabrinjavajući da su narušavali njenu funkcionalnost.
Ona je verovala da, ukoliko ne reši te probleme, da neće moći da radi svoj posao u opšte, da će biti ogromnog rizika od greške i da pri tom kod kuće ne može da bude onakva majka kakva želi da bude za svoju decu i onakva supruga kakva želi da bude za svog muža.
Zaista dok sam slušala njene primere onog što je proživela, nisam mogla da se ne zapitam kako se prosto svi ti simptomi burnouta izdržavaju pod parolom, “ovako je svima, svi su pod stresom, takva je situacija” i kako se ni u jednom trenutku međusobno ne podstičemo da potražimo pomoć, kako se ne organizuju neke grupe podrške, kako to da obesmislimo takvu vrstu hronične izloženosti stresu.
Podeliću i svoj primer, jer mi je važno da naglasim da burnout uopšte ne mora da ima veze sa prekovremenim radom, ni sa kriznim situacijama koje je moja klientkinja proživljavala na svom poslu, dakle krizne situacije ne moraju biti tako negde upečatljive na poslu, da bi smo rekli, “aha, dobro, ovo sada jeste predoslov za burnout”.
Nekada burnout prati naše lične krize, uz osećaje praznine na poslovima koje radimo.
Kada je krenuo covid u jeku prvog talasa, moji suprug je bio nedeljama u bolnici na različitim ispitivanjima vezanim za njegovo zdravlje.
Ja sam bila sama kod kuće i radila sa klijentima koji su se u tom trenutku osipali.
Zaista sam imala u početku mnogo manje klijena, tek kasnije je krenula neka značajno veća potreba za podrškom, ali u tom prvom mahu kada je najavljeno vanredno stanje, egzistencijalni strahovi vezani za gubitak posla, vodili su srezavanju svih troškova, uključujući troškova psihološke podrške, te su ljudi odustajali ili barem pravili pauze od terapije.
Ljudi koji su ostajali su uglavnom osećali da im je podrška neophodna.
Teme kojima smo se bavili, a uzimajući u obzir promene na globalnom nivou i nepoznanicu koje su donosile, bile su teške i sami procesi su išli jako, jako sporo.
Učili smo se toleranciji na neizvesnost, spremnosti da pustiš kontrolu, da podneseš anksioznost, da zadržiš smirenost i kad kažem učili smo se, zaista kažem u množini jer dok sam zajedno sa klijentima radila na njihovoj promeni pokušavala sam da se izborim sa svojom.
Osećaj da svojim radom ne doprinosim dovoljno, da napredak kod ljudi ide sporo, da zato što se bavim trenutno svojom životnom krizom ne uspevam da možda dam više, ili da barem dam podjednako kao što sam ranije davala.
Uz osećaj da je moj posao nesiguran, da nećemo imati dovoljno novca, da izdržimo sve te neke životne zahteve, predstavljala je moju uvertiru u Burnout.
Hoću da kažem da burnout nije samo stvar prekovremenog rada i hitnosti i zahteva kljenata.
Nije stvar toga, dakle koliko radiš, nego kakav odnos imaš sa tim što radiš.
Moja klientkinja koja radi kao medicinska sestra je u jednom trenutku počela da svoj posao vidi kao uzaludan.
Kao posao u kojem se ljudi smenjuju kao na traci, u kojem ne postoji odnos sa pacijentom,gde ona sama gubi onaj negujući deo sebe, zato što je prinuđena da pacijente posmatra kao broj.
Ne mora dakle da naš burnout bude posledica težine odgovornosti na nekom poslu.
Može da bude i posledica zaista prolongiranog osećaja neadekvatnosti na poslu, posledica naše egzistencijalne nesigurnosti pa čak i krize identiteta kada ono što radimo počne da se mimoilazi sa našim vrednostima i potrebama od života.
Kada si hronično izložena stresu, koji izaziva tvoje mentalne, emotivne fizičke kapacitete, koji narušava tvoje dobrostanje i spremnost da se nosiš sa izazovima, a pritom ne znaš kako ili nemaš kako ili ne možeš da napuniš svoje baterije, odvrneš ventil ili na koji drugi način se pobrineš za sebe, verovatnoća je da ćeš iskusiti burnout.
Burnout sindrom se javlja kod hronične izloženosti stresu, gde ne možeš da ga proradiš i u njemu ostaješ zaglavljena.
Kada si u burnoutu, osećaš baš kao da ti je plamen za radom, a ponekad i za samim životom prigušen ili ugušen.
Utrnulost je česta reč koju čujem.
Kao da osećaš sve odjednom u toj meri da nekako na kraju od svega toga utrneš.
I znaš da to treba da stane, a ne znaš kako da izađeš iz te mašine, iz tog grča, iz te utrnulosti.
Dakle, to što su svi pod stresom na poslu, odnosno, što svako od nas može da iskusi stres na poslu i verovatnoća je da je u stresu na poslu u različitim delovima svog posla na različitim zadacima, dakle, to što su svi pod stresom na poslu ne znači da su svi u burnoutu.
Vrati se na epizodu o simptomima burnouta.
Tamo sam pričala o konkretnim znacima kako da prepoznaš rane znakove burnouta.
Važno mi je da ovu epizodu iskoristiš kao poziv, da ne obesmisliš burnout ili da dozvoliš da te poruke od drugih koje zvuče, “pa ko danas nije pod stresom,ćuti i trpi”, obeshrabre da potražiš podršku.
Slušamo se opet sledećeg ponedeljka, a do tada želim ti da slušaš sebe sa namerom da se zaista i čuješ.
Želim ti lep ostatak nedelje.