Hej, hej, zdravo i dobrodošla hvala ti što si tu ovaj podkast je baš moj passion projekat i nešto što sam pokrenula jer mi je bila zabavna ideja da na ovaj način delim svoja iskustva i znanja iz ličnog rada i rada sa klijntima na temi burnouta.
Od kada sam ga pokrenula od vas sam dobila brdo podržavajućih poruka poput hvala ti što govoriš o ovoj temi, nije nikada bila važnija nego sada, tvoj podkast je kao da ti neko zagrli dušu i kaže joj vidim te, čujem te, razumem te, kroz svaki tvoj podkast čujem podršku za rad na unutrašnjem kritičaru koji mi kaže da ignorišem svoje potrebe, hvala ti što si tu da ohrabriš i podsetiš na to da produktivnost i uspeh na poslu ne moraju da vode žrtvovanju brige o sebi.
Šta da vam kažem sem hvala, bez vas ovaj podkast ne postoji, odnosno postojao bi tamo negde jel neki snimak koji niko ne bi slušao i samim tim bi se ove reči bile bačene u vetar. Tako da svaka ova vaša poruka je meni vetar u leđa da snimim još jednu epizodu svake nedelje i pružim sadržaj koji verujem da može da vam koristi za rad na burnoutu ali pre svega na, za kreiranje života koji ne mora da ga uključije.
Svaka poruka koju dobijem mi kaže da ima mnogo nas koji imamo potrebu da glasnije govorimo o ovoj temi i da je prepoznajemo kao važnu i da nam je potrebna podrška tako da hvala svakoj i svakom od vas koji slušate ovaj podkast danas.
Za ovu epizodu inspirisao me je email koji sam dobila kao prijavu za Masterclass o granicama na poslu koji držim u decembru, napisala mi ga je jedna hrabra žena iz Hrvatske koja je odlučila da kaže jedno veliko dosta burnoutu i napravi promenu u načinu na koji radi i živi. I sada ću pročitati njen mail i unapred se izvinjavam svima vama koji slušate iz Hrvatske verovatno ću kako god da se potrudim pročitati ovo na, na pogrešan način.
„Ovim putem bih se željela prijaviti za vaš Masterclass, bio bih to prekrasan i neophodan Božićni poklon koji si želim pokloniti kako bih obilježila kraj svog neprekidnog sada već osmomjesečnog burnouta. Naima ja sam jedna od onih vječnih odlikašica i štreberica i radim na jako napornom i odgovornom poslu, a u zadnjih osam mjeseci potpuno sagorjevam i uništavam se na ogromnom projektu sa kojim sam iznevjerila samu sebe kada sam si davno obećala da si zbog ranijih sličnih traumatičnih iskustava takvo što više nikada neću dopustiti.“
Vau. Osam meseci iscrpljenosti. Jasno je da na osnovu ovog jednog maila ja ne mogu da znam ništa više o životu ove žene od onog što je ona sa mnom podelila i beskrajno sam joj zahvalna jel na tome što jeste podelila i što je svojim mailom meni dala podsticaj da danas govorim o jednoj važnoj temi.
Ono što me je u njenom mailu inspirisalo je sličnost sa onim što često čujem od svojih klijentkinja, priča o odlikašici, štreberici ili štreberki sa visokim očekivanjima od sebe koja podseća na svom poslu a koja sagoreva i živi sa osećajem da izneveruje sa obećanjem koje je dala sebi. Između ostalog prepoznala sam i delić svoje priče u njenoj.
Ja sam uvek bila citiram pola familije ’zlatno dete’ pre svega niko nije morao da me tera da učim, uvek sam tvrdila da je moj najveći talenat radoznalost i potreba da istražujem i saznajem i to je činilo da učenje bude za mene relativno lako. Naravno to što sam volela da čitam, recitujem, pišem domaće zadatke i dokazujem da nešto umem i znam, odnosno pokazujem kasnije se to prevelo dokazivanje, to je naišlo na gomilu socijalnih odobravanja u stilu vau kako si ti pametno i dobro dete.
I ja sam kao pametno i dobro dete zadovoljstvo u učenju i pokazivanju znanja shvatila kao dužnost da to znanje jel i umeće dokazujem da u svemu budem najbolja pa čak i u stvarima koje me uopšte ne zanimaju. Tamo gde nisam mogla da pokažem svoju nadmoć ja bih se sklanjala jer ne sme da se pokaže da ja nisam onoliko pametna koliko ljudi misle da ja jesam. Jeste da vredan rad i trud pobeđuje talenat, ali nekako imati talente se uvek pokazivalo kao nešto bolje.
Ako ti stvari ne uspevaju iz prve onda to mora da znači da ipak nisi dovoljno dobra za to, ako imaš talenat imaš dužnost da radiš na tom talentu, ali nekako ako ti ne ide odmah iz prve onda verovatno da ti treba da to batališ. Jel nekako ta ideja da ti kroz stalno pokušavanje uspevaš da dostigneš neki, neki nivo, neki zavidni nivo delovala je uvek i suviše daleko, jer čak i da ti sve to radiš jel uvek će biti onih koji to znaju bolje od tebe i onda zašto da uopšte i pokušavaš. Taj majndset da ako stvari ne uspevaju iz prve to mora da znači da ti nisi dovoljno dobra, profesorka sa Stanforda Carol Dweck nazivala je fiksnim majndsetom ondosno fixed mindset
Takav majndset odlikuje uverenje da su naše sposobnosti unapred definisane i da jedino što možemo jeste da dokazujemo i pokazujmo kolike su. Naravno ako ste kao ja bili zlatno dete možda vam je poznato da ste se nekako ophodili prema tome kao da je jel važnije bilo sačuvati tu titulu nego rizikovati da uradite nešto novo, drugačije i ispadnete glupe ili nesposobne.
To glupa, nesposobna je takođe jedna vrsta etikete koja zarobljava naš mindset dijagnostikujući neko nešto što pardnon, znači dajući dijagnozu nečemu što zapravo svojim radom, trudom, ponavljanjem možemo da promenimo ali nekako tada nam to ne pije vodu imamo prosto utisak da stvari su takve kakve jesu ili si talentovan ili si glup i ostaje samo da to pokažeš i dokažeš. Suprotno fixed mindsetu je growth mindset, odnosno stav da se sposobnosti razvijaju da su grešnke put ka učenju, da izazove treba podsticati i da je kritika moćno sredstvo za napredak i razvoj.
E sad ja sam još kao dete etiketirala kritiku kao nepoželjnu, ne kao feedback na to šta mogu da uradim bolje nego kao na prognozu u vezi sa tim šta sve mogu da uradim. Nisam nešto uradila dobro, dakle glupa sam i nesposobna sam za to i to bolje da odmah i batalim jel, a ono što radim dobro treba da uvek radim dobro, treba da pokazujem kako sam maksimalno dosledna u tome da u nečemu budem pametna, što me je opet na svojevrstan način zarobljavalo da uzmem nešto novo i drugačije što prevazilazi moje trenutne kapacitete i negde poguram sebe u smeru jel narednog stupnja razvoja, držala sam se grčevito onog što znam da radim dobro i svako istupanje iz toga za mene je bio ogroman izvor anksioznosti.
Zanimljivo je da niko ne mora da nam kaže da smo mi jel glupi ili nesposobni, jel ili da sa druge strane smo pametni, a mi smo itekako vešti da kao deca primetimo da kako okruženje roditelji, bake, deke, komšije, druga deca etiketiraju druge ljude i kako se govori o onima koji rade nešto drugačije ili pogrešno. Sećam se jednog takmičenja iz matematike a možda sam bila neki treći razred i svi smo bili u jednoj učionici jel nas dvadesetak najboljih đaka iz škole, trebalo je da prvo imamo to neko školsko takmičenje pa onda idu dalje naredne etape takmičenja, ali na tom školskom takmičenju znači u jednoj učionici nas koliko već najboljih đaka i sećam se kako nikako nisam želela da budem tu jer sam imala tada to nisam znala jedan blažik diskalkulije odnosno jako teško sam zapravo uspevala da razumem koncept broja i dešavalo mi se da mešam cifre i dan danas se jako teško snalazim sa brojevima i jako teško mi je da zapravo upamtim brojeve, što na primer nije slučaj sa imenima i onda jednostavne stvari jel za “pametnu decu“ poput tablice množenja za mene je bila noćna mora i ja sam sanjala kako me neko proziva na sred časa i onako me pita jel pet puta šest, šest puta sedam, devet puta sedam i to mi je bilo toliko traumatično da mislim sad koristim reč traumatično prilično labavo ne želeći da nekako relativizujem samo reč ali jako, jako sam se plašila toga da me učiteljica prozove i da se pokaže da ja zapravo imam taj problem, toliko ga nisam prijavljivala nikom da sam tek kasnije kada sam imala tu sreću da radim sa defektolozima, logopedima shvatila da ja, ja imam zapravo, imam zapravo taj problem.
I eto mene na takmičenju iz matematike iako ja već ono kuburim sa tablicom množenje iako niko za to ne zna jer ja to vrlo veško prikrivam i osećam da je dužnost pametnog deteta da prećutkujem kada nešto ne mogu ili ne umem jel i problem ne bi bio u tome da sam ja sada znala kako da rešim barem četiti od pet zadataka ali problem je u tome da sam ja od pet znala samo jedan, mislim da četiri uopšte nisam kapirala šta se od mene traži i ono čega se sećam jeste da su mi se pluća stegla, da sam primetila da če mi, da ako ostanem još sekund u toj klupi da ću se rasplakati i bukvalno sam istrčala iz pune učionice pravac u wc gre sam plakala narednih sat vremena.
Imala sam utisak da se moj maleni svet srušio time što nisam znala ni jedan zadatak, kasnije sam rekla učiteljici da me jako zaboleo stomak i da nisam mogla da radim zadatke i verujte mi bila sam spremna da ostanem naredna dva dana u krevetu i ne dođem u školu ako bi insistirala učiteljica da ja opet probam da radim zadatke sledećeg dana. E sad ne znam da li je ona prepoznala o čemu je reč ili šta se već desilo, srećom ona nije to pitala i ja sam se tako nekako izvukla, jel da ne priznam da ja nešto ne mogu a da opet održim svoj identitet pametnog deteta šta god to značilo za malenu mene.
I ja sam nekako uspevala da kroz gotovo celo svoje obrazovanje do fakulteta živim po tom nekom modelu savršenog đaka koji radi sve po pe-esu ide na engleski, trenira košarku, piše pesme, ide na takmičenja i šta sve ne, a da pri tom nikad ne osećam da sam dovoljno dobra. Stalno sam slučala o tome da jesam dobra ali sam to nekako shvatala kao jednu etiketu koja je tu privremeno, sve dok se ne dokaže suprotno.
Posle svakog svog uspeha osećala bih olakšanje a ne zadovoljstvo, za malu Anu raditi stvari savršeno bilo je isto što i biti prihvaćen. Ja nisam imala pravo na lošu ocenu jer je to značilo da prestajem da budem dobar đak a samim tim i da prestajem da uživam u nekoj reputaciji koju sam imala u školi i familiji. To je bila reputacija dakle u kojoj sam i ja sama uživala jer sam zaista želela da budme neko ko je pametan, mislim jel nekako ko je pametan dobija tu neku vrstu pažnje od strane drugih ljudi koju ne dobija neko ko je etiketiran na neki drugačiji način jel sama ta etiketa je toliko apsolutistička da mi je prosto dugo trebalo da shvatim da i pametni ljudi znaju da urade baš glupe stvari i da se time ne umanjuje njihova vrednost kao ljudskih bića, da se uopšte ne mora posumnjati u nečini intelekt jel ukoliko uradi nešto glupo jer prosto možemo da radimo glupe stvari iz neznanja, možemo da radimo glupe stvari jer nam je trenutno pala koncentracija, možemo da prosto ne promislimo i da eto uradimo nešto što možda nije trebalo da uradimo ali da iz te greške mnogo više naučimo.
Da to mi je takođe dugo trebalo da shvatim da i stvari koje uradimo glupo učimo mnogo više nego iz onih stvari koje uradimo pametno. Često pogrešno mislimo da je perfecionizam isto što i imati oko za detalje ili da je perfekcionizam želeti da uradiš nešto što bolje pa se stalno vraćaš tome da nešto doradiš ili popraviš. Međutim, ono što je suština perfekcionizma je da kada radimo ponašamo se ili bivamo prosto išta manje od savršenog osećamo da nismo dovoljno dobri i da je dovoljna ta jedna greška, jedan lapsus jedan pogršan korak, jedan post na instagramu koji će otkriti nešto u vezi sa nama što nije jel baš jel po meri svih ili nije u skladu sa nekom slikom nas koju želimo da ljudi imaju da se većina a možda i sve dobre stvari u vezi sa nama obesmisle, da dobijemo tu neku etiketu koja će voditi ka tome da nas ljudi ismeju, da nas odbace.
Perfekcionizam je blisko povezan sa strahom da ćemo biti odbačeni. Možda nećete čuti baš ljude da koriste tu reč jel odbaciće me ali će reći da ih je strah od toga da ih neko ismeje ili da ih okarakteriše kao glupe ili nesposobne ili da na koji god način kaže vi ste tu neki višak, vi ste tu jel vi ste tu nepoželjni i to mu dođe manje više isto da ćeš zbog nečeg što radiš pogrešno ili drugačije biti van okvira onog što drugi smatraju da je okej i da ćeš zog toga trpeti neke posledice poput toga da budeš izostavljena ili uskraćena za nešto što ti je baš važno.
Mala Ana je mislila da će izgubiti pažnju i ljubav ako se pokaže da nije onoliko pametna kao što drugi misle, nešto starija Ana je mislila da ako radi stvari na svoj način onako kako ona želi misli da treba, onako kako ona oseća, onako kako je u skladu sa nekim njenim kapacitetima da će razočarati druge i upropastiti tu sliku sebe koju je tako dugo gradila: ja odličan đak student overačiven neko ko tačno zna šta hoće imaće blistavu karijeru. Iz ove perspektive mi to deluje tako daleko jer shvatam koliko je ta Ana nosila teret očekivanja koja je mislila da ljudi drugi ljudi imaju od nje što izgovorenih što potpuno jel prećutnih očekivanja koja je ona interpretirala kao, kao neke kao neke zahteve od sebe kojima ona mora da, na koje ona mora da odgovori i u suprotnom ukoliko na njih ne odgovori onda, ukoliko na njih ne odgovori onda će se desiti za nju nešto strašno i nekako je ispunjavanje tuđih očekivanja i taj people pleasuring bio ravan tome da jel negde sebe održava u životu, nekako nisam mogla da zamislim život u kojem ja nisam ta verzija sebe. Stalno sam nosila utisak da moram da dokazujem svoju vrednost kroz rezultate i to često vidim kod svojih klijenata.
Na primer ja sam iz potrebe da dokažem da mogu da dobijem stipendiju za Ameriku u srednjoj školi prošla kroz ceo proces rigorozne selekcije i na kraju dobila priliku da odem na godinu dana sa svojih petnaest godina tamo da završim jedan razred srednje škole, verovali ili ne ja sam tek na aerodromu pred let shvatila da idem za Ameriku i da je vrag odneo šalu i da ću ja zaista otići a da pri tom ni ne želim da odem. Kad sam se vratila iz Amerike ispolagala sam sve Kembridžove ispite jer sam imala osećaj da mi je dužnost da kad sam već bila u Americi dokažem koliko ja dobro znam engleski i da je vreme sad ili nikad da ja dobijem te sertifikate. U mom gradu se na primer u četvrtom razredu srenje škole održavalo neko takmičenje u besedništvu na koje sam se prijavila jer se mnoo dece iz mog razreda prijavilo pa mi se činilo da bi bilo nekako kukavički da se ja ne prijavim jer ja sam taj lik koji jel odgovara izazovu.
I ja se tamo pojavim negde ja imam strašnu frku od javnog nastupa i možda tako ne deluje ali evo pitajte, pitajte ko god me poznaje lično to je zaista uvek velika frka, baš zato što se u meni probudi taj neki jel delić koji smatra da ću ja nešto uspeti da kažem, napravim neki lapsus, neku grešku da će onda na osnovu tog jednog nastupa da neko mene etiketira kao jel da ne znam prva reč koja mi pada na pamet nekog šarlatana koji nema pojma jel što je onako nikako, nikako ni po što, ja sam štreber, ja sam neko ko barata jako dobro jel i teorijskim i praktičnim znanjem ja želim da se kao takva pokažem uvek i to znači zato što ja jel tu sliku o sebi želim da zadržim da ja nemam nikakvo pravo, nikakvo pravo na grešku, a kako sam iz Leskovca verujte mi da mi jel toliko nekad taj pritisak glasa, perfekcionizma jak da pomislim da ću zato što ću na primer neku stvar, neku reč pogrešno akcentovati da ću zbog toga biti okarakterisana kao neko ko je neobrazovan šta god to značilo jel, jer se to povezuje sa Tikom Špicem iz serije neki lik neobrazovanog južnjaka koji je rešio da se brzo obogati, šta god, nekako taj glas je isuviše jak i toliko prisutan bio sada nekako znam kako da sa njim komuniciram ali svejedno kada se baš pred, pred nastup uvek imam, uvek imam tremu i eto baš kod tog takmičenja u besedništvu ja sam umrla od straha na toj bini jel nekako fasada što mnogi odlikaši štreberi znaju da dobro iznesu, jel fasada kaže ja sam dobro ja sam okej, ja sam super iznela tu besedu i onda pobedila na gradskom takmičenju što je kao bilo super pobeda strava ali onda sam shvatila au sledi regionalno i onda na regionalnom opet isto i onda prošla na republičko i tamo osvojila treće mesto i onda su svi onako kao jao bravo Ana super i onda sva ta postignuća stvarno deluju super i možda vode ka tome da se pomisli vau kako si ti bila jel dobar đak, kako si ti pametna, kako si ti sposobna šta god ali ja znam, ja znam evo kažem i vama da je motivacija za svaki taj korak bilo dokazivanje toga da sam ja dovoljno dobra sa užasnim strahom da će neko svakog časa otkriti da sam šuplja, nesposobna fasada uspeha a unutra pune sobe nesigurnosti, krov prokišnjava sumnjom u sebe, vlaga straha da će me ljudi ismejati ispunjava prostor, pesnička sloboda shvatata šta mislim znači unutra haos.
Perfekcionizam, posebno ga je teško osloboditi se kada vidiš da si u društu koje veliča uspehe a pro pljuje na greške, sigurna sam da u svom bliskom okruženju možeš da nađeš barem jednu osobu koja će lakše reći a vidi ga onaj kreten nego vau kakav je uspeh ovaj čovek postigao i pri tom kada ljudi postižu uspehe uglavnom jel neke, neke ekstremne okolnosti su uredile da taj se uspeh postigne a ako si pogrešio onda verovatno je do toga što si ti kreten jel, nekako toliko često viđam ne samo porodične sisteme nego sisteme radne, sisteme poslovne, korporativne sisteme u kojima se na grešku gleda kao jedan, jednu toliku manu i mrlju u biografiji osobe da nije ni čudo zašto je toliko teško da se bavimo inovacijama jel koliko možeš da se baviš inovacijama ako se stalno bojiš da ćeš napraviti propust i grešku, pa inovacije su zasnovane na tome da ti prolaziš uporno kroz procese u kojima praviš greške sve dok ne dođeš nečeg novog.
Jel ali nekao mi imamo dosta kada jel funkcionišemo u jendom perfekcionističkom sistemu odnosno u jednom sistemu koji favorizuje uspeh i veliča uspehe ali jako jako pljuje na greške i ne posmatra ih kao iskustva iz kojih može da se nauči u takvim sistemima jako jako je teško negde napraviti nešto novo, probati nešto novo jer su ti sistemi toliko rigidni, rigidni zato što ne dozvoljavaju da se stvari rade van nekih okvira unapred definisanih a to ako hoćeš da uradiš nešto novo moraš da izađeš iz njih.
Na jednoj konferenciji u Americi sam imala prilike da u bekstejdžu baš pričam sa malopre pomenutom Carol Dweck, profesorkom sa Stanforda koja je napisala inače odličnu knjigu The mindset koja prebogata primerima baš o tome kako negde ti perfekcionistički delovi nas fix mindset način ophođenja, stav prema sopstvenim sposobnostima kako to negde može da blokira, sputava i blokira učenje i napredak, jedan od najdivnijih razgovora koje sam imala u životu definitivno jesu sa ovom ženom i pričale smo o tome koliko je taj perfekcionistički glas, glas unutrašnjeg kritičara glas koji nam ukida pravo na grešku jedan korektivni interni autoritet koji suštinski želi da samo osigura našu pripadnost, njemu je važno da smo dobro prilagođeni čak i pod cenu da se nikad ne osećamo potpuno svoje.
Kad si stalno pod terorom perfekcionizma suštinski stalno živiš tuđi život, život koji je oivičen granicama tuđih kriterijuma, mnogo nas definiše savršeno na osnovu nekih vrlo labavih ideja šta to podrazumeva i taman kad dostignemo nešto što smo mislili da je dovoljno dobro shvatimo da smo opet uspeli da pomerimo granicu i što bi mogla da služi kao super vest jel nekako stalno redefinišemo šta može novo i drugačije da se uradi ali ne mi to shvatimo kao ti nisi dovoljno dobra, ti nikad nećeš biti dovoljno dobra.
Perfekcionizam se često maskira u ambiciju, posvećenost, težnju ka visokim standardima a to nikako nikako nikako nije isto. Perfekcionizam je zabrana na grešku, zabrana na neuspeh, zabrana da razočaraš sebe ili drugog, zabrana da odstupiš od slike od slike o sebi koju ti imaš ili koju drugi imaju o tebi.
Da se vratim na mail sa početka podkast gde je žena koja mi je pisala rekla da, da je jedna od onih večnih odlikašica i štreberki koja radi na odgovornom poslu ali da potpuno sagoreva i uništava se na tom ogromnom projektu koji radi i izneveruje samu sebe jer je davno samoj sebi obećala da neće sebi dopustiti da se takvo iskustvo ponovi i sada ne znam da li ovo baš ima veze sa konkretno njenom pričom ali opet nekako rećiće mi kada odsluša podkast ono na šta me je ona njena rečenica podsetila jeste to da postoji mnogo primera zaista znam mnogo ličnih primera, znam mnogo primera iz prakse i u radi sa klijentima gde iz težnje da održimo neku sliku o sebi koju smatramo poželjnom naročito ako smo tako dugo sve radile bez greške i u skladu sa očekivanjima, često preuzimamo mnogo više posla nego što možemo da iznesemo i onda logično kada se naša očekivanja od toga šta sve mi možemo susretnu sa realnošću toga da su naši kapaciteti ograničeni nužno nešto moramo da ispustimo.
Tako na primer baš prošle nedelje moja klijentkinja priča o tome kako je rešila da pre dve nedelje započne novi režim ishrane, posveti se svom fizičkom zdravlju, krene da šeta svakodnevno i tako dalje, međutim kada je na poslu kolegnica pitala da joj pomogne oko projekta jer veruje da baš ona ima ekspertizu koja značajno može da ubrza neki proces ona je odlučila da je ipak bolje da ga prihvati nego da odbije koleginicu jer nije želela da ispadne neko kome privatni prioriteti utiču na poslovne i naravno ona voli da uživa tu reputaciju da ljudi dolaze kod nje kad im treba da se problem reši. Ona je problem solver ona je kompetentna, ona je moćna, ona je neko ko je tu bos jel, međutim zbog tog dodatnog posla kojeg se prihvatila bez pri tom bez ikakve kompenzacije taj posao nije nešto što joj je bitno, nije nešto što joj je inspirativno znači ništa ne postoji nikakav druga vrednosti osim toga da ona time što se prihvatila toga održava neku sliku sebe u očima koleginice a pri tom ni ne znamo da li postoji kao takva, ona sada ostaje duže na poslu znači barem dva sata duže na poslu i mada će se projekat zaista završiti za deset dana ona je ljuta na sebe što opet nije uspela da ispoštuje odluku koju je donela i opet je sebe stavila na hold jer zaista ne može da postigne da jel i kuva ručak za sebe i ide redovno u šetnju i radi dvanaest sati dnevno prosto ne može da njena energije to sve podrži i logično da će izneveriti neko obećanje koje je dala sebi onda kada nema kapaciteta da iznese to obećanje i još paralelno koliko drugih koje daje drugima.
Druga stvar koju tipično radimo kada ostale delove nas nadglasa perfekcionistički glas jeste da prokrastiniramo, odnosno odlažemo da nešto uradimo. Prokrastinacija nije stvar organizacije vremena nego emocionalne regulacije, odnosno našeg kapaciteta da podnesemo neprijatnost ili anksioznost. Kada se ponašamo kao perfekcionisti svaki potencijalni propust vidimo kao napad na to ko smo mi suštinski, svaka greška, svaka kritika, svaki pogrešan pogled, svaki negativni komentar na instagramu ili izostanak komentara i lajkova, svaka pretopstavka da bi neko mogao da pogleda to što mi radimo i kaže ’e ništa ti to ne valja’ zvuči kako ti ništa ne valjaš, ti ništa ne vrediš i logično je onda da ćeš izbegavati da se baviš onom stvari u kojoj vidiš rizik da se potvrdi ona slika o sebi koje se pribojavaš, onda ćeš do poslednjeg časa de edituješ izveštaj koji treba da pošalješ šefu jer se samo strah od toga da ga uopšte ne predaš jel samo taj strah da ga uopšte ne predaš je jači od straha da ga predaš i u njemu se pronađe greška.
Odlagaćeš to da izbaciš svoj sadržaj na blog ili na društvene mreže jer zamišljaš sve one ljude koji bi mogli da te nazovu jel kako i mene šarlatanom, jel kako reč koja ima onako baš baš negativan prizvuk i jel da te sprečavaš da te neko nazove šarlatanom ili kako god i mada imaš na primer pet diploma da dokažeš da to nisi i znaš da ti svoja znanja držiš prosto u malom prstu imaš sve što ti je potrebno da radiš posao kako treba, da pišeš kako treba, kako treba u smislu u skladu sa onim što ti znaš i u skladu sa onim što može zapravo da ljudima reši problem i kada izbaciš to što si već napisala, što si pripremila ideš na varijantu često neutralnog bezličnog jer ima najmanja izlaganja u nečemu što su opšta mesta.
Perfekcionizam ne dopušta ranjivost, ne da ti da budeš svoja jer onda mnogo više boli negativni komentar ovako možemo da kažemo okej udaraj u fasadu, udaraj u opšta mesta lakše je da kažemo do njih je, jel a ovako kada iznesemo nešto svoje osećamo da smo ogolili jedan deo nas i da je utiliko otvoreniji za povređivanje, da je utoliko otvoreniji da neko nešto nama nažao uradi. Kakve veze imaju perfekcionizam i burnout sindrom? Mislim da sve ove priče koje sam pomenula do sada jesu negde dovoljno dobre ilustracije te veze ali hajde da je učinim još eksplicitnijim kad stalno juriš savršeno, naročito onda gde se na rezultat ne može staviti broj, tamo gde je rezultat otvoren na interpretaciji subjektivnoj proceni drugih ljudi, ulažeš mnogo napora u to da izađaš u susret očekivanjima svih da bi na kraju završila sa osećanjem da opet nije dovoljno, radiš radiš radiš samo da na kraju opet imaš osećaj da ne samo da ti, da to što si uradila nije dovoljno dobro nego da ti nisi dovoljno dobra.
Input „može to i bolje“ što uvek može jer logično učimo razvijamo se i imamo kapacitet da menjamo stvari zvuči kao ti ništa nisi uradila, ovo je sve sranje, ups pardon, ali razumete šta hoću da kažem, dakle imate utisak ovo ništa ne vredi jel ovo ništa ne vredi a ovo je sve bačeno, bačeno vreme uzaludno potrošeno vreme jel iako to što nešto možeš da uradiš bolje ne znači da nisi nešto uradila dovoljno dobro ili barem dovoljno dobro za ono kako su ti kapaciteti sada. Sada mini onako perfekcionistički momenat sa strane aaaa izgovorila si reč na S u sred podkasta šta će ljudi misliti o tebi jesi li ti inače tako vulgarna, ljudi nekad neke stvari zaista mogu da se kažu samo nekim ružnim rečima i nekad zaista ih koristimo pretežno u dijalogu sa sobom tako da jel neka ovo bude transkribovan unutrašnji monolog koji se meni javlja onda kada bih ranije čula ovo nije dovoljno dobro.
Dakle ono što se takođe dešava kod perfekcionizma jeste da na sebe preuzimaš mnogo više posla nego što imaš kapaciteta da iznešes jel ostaješ prekovremeno činiš svima usluge bojeći se da ih ne razočaraš dokazuješ sebi da si dovoljno kompetentna sposobna kršeći svoje granice i odričući se nekih svojih potreba od osnovnih fizioloških potreba da spavaš ili hraniš se dovoljno i redovno pa do mnogih drugih. Nositi se sa zahtevom da budeš savršena i izbegneš grešku jel sebe sigurno kroz to užasno iscrpljuješ i onda kada ti niko ništa ne traži ti sebi namećeš opterećujuće zahteve radiš preko svojih kapaciteta i onda kada bi bilo okej da uložiš pedeset posto i sačuvaš energiju za nešto drugo što će ti biti važnije.
Ali kada si u perfekcionističkom modu i nebitni zadatci su važni jer svaki može da posluži kao argument da ukažeš na svoju neadekvatnost i nedovoljnost. Jel ako si savršena radiš sve savršeno, odnosi sa ljudima postaju iscrpljujući kada si stalno u percefinističkom modu jer perfekcionizam često ide uz people pleasing jer pokušavaš da udovoljiš ljudima tako da ne promene sliku tebe koju smatraš poželjnom i sve da oni nikad ne iskomuniciraju kakva je to slika i da ti nikad ne proveriš kakva je to slika ta neka ideja o tome šta bi oni mogli da misle o tebi i šta oni sigurno misle o tebi može da te vodi ka tome da se, da se ponašaš na neki način koji krši tvoje granice jel ti kao kolegijalna ne smeš da istupiš iz svog viđenja kolegijalnosti tako što ćeš biti nedostupna u svoje slobodno vreme ili otići na pauzu za ručak iako kolege rade ili uzeti slobodan dan iako je u toku veliki projekat iako znaš da ti je odmor neophodan ili ti kao preduzetnica sebi ne smeš da daš odmor od svog posla jer si ga sama birala i sama si odgovorna za za uspeh svoje firme i nemaš gazdu i ti si svoj gazda i moraš da radiš za svoj biznis sve vreme najviše što možeš.
Perfekcionizam te navodi i da pruzimaš odgovornost na mestima gde ti ne pripadaš, na primer odgovornost za reakciju drugih ljudi kojima komuniciraš svoju granicu, ako drugi ljudi reaguju ljutnjom na tvoju potrebu da se na primer iz nečeg izuzmeš ili kada nešto za sebe zatražiš to mora da znači da ti to nisi dovoljno zaslužila i da ne bi trebalo da imaš takve zahteve i prohteve, ono što često vidim kod svojih klijentkinja, a i kod sebe same je da kroz perfekcionizam krenemo da robujemo sopstvenim uspehom ili sposobnošću da nešto postignemo, dakle ako nešto mogu da postignem znači da to i moram ako to slučajno neću ne znači da sam toga oslobođena imam dužnost prema svom uspehu rezultatu i talentu imam dužnost da ga ponovim.
Uz to dakle ako sam uspela da nešto postignem onda sam u obavezi dakle da to nastavim da postižem jer ako ne postižem šta to govori o meni uspela je samo jedno i nikad više, a znali smo da ne može da održi uspeh, a ona uvek od svega odustane, a lepo sam ti rekla da nisi istrajna i mislim šta si umislila, da možeš nekako sav taj unutrašnji teror jel perfekcionizma koji suštinski perfekcionistički glas jeste glas kritike i koji pokušava da negde nas navede da igramo u okviru tih nekih granica za koje verujemo da su garancija prilagođenosti, a da su garancija toga da će sve biti u redu ali ono što čini da perfekcionizam ne bude u redu je to što se mi osećamo loše i iako smo dobro prilagođeni mi se ne osećamo zaista prihvaćenim jer mislim kada imaš utisak da ne možeš da pokažeš da nisi dobro ili da nešto ne znaš ili da nešto ne umeš ili da nisi uvek baš onakva kakva, kakvom te inače ljudi doživljavaju ili da ne želiš da budeš onakva kakvom te ljudi inače doživljavaju da će to voditi tome da ljudi kažu slušaj ti si kao biće bezvredna ili ti meni više ne trebaš jel kada si toliko pribojavaš da će te neko odbaciti zbog tvoje potrebe da se promeniš da radiš nešto na jedan nov način onda to jako jako boli, onda se zaista osećas kao da ono, za sve ono sto ti jesi ovde nema mesta i da ljudi neće moći da se nose sa svim onim što ti jesi i često perfekcionisti jel nastaju iz one dece koja imaju utisak odnosno kod one dece iz potrebe da nekako to neko dete koje o kom, kom su govorili da je naporno i da je isuviše traži i da jel mora da nauči da se pobrine za sebe da nema prosto taj luksuz da pravi greške jer roditelji nemaju, roditelji, staratelji nemaju kapaciteta da se nose sa tim greškama perfekcionizam za to dete postaje glas koji kaže slušaj ako hoceš da budeš deo društva ako hoćeš da budeš deo svoje porodice ako hoćeš da budeš deo svog odeljenja, ako hoćeš da budeš dobra ćerka, ako hoćeš da budeš šta god dobro ti moraš da radiš stvari besprekorno.
I svaki od jel svaki neki kritički glas pa i ovaj perfekcionistički može da zvuči kao nešto što ti daje pogon i verujem da si sigurno pomislila nekad da iz tih kritičkih glasova ostvaruješ uspehe, odnosno da su oni tvoji terači mada iskreno ovo pre zvuči da jel robovlasnik šiba tebe za svaki tvoj pokušaj da kažeš šta ti je potrebno jer već imamo u napred definisane standarde šta je ono što ti dobijaš jel i ti tu nemaš prostor da se pitaš šta tebi treba.
Važno mi je da ti kažem da ti postižeš rezultate ne zahvaljujući tim kritičkim glasovima nego uprkos njima. Ti možeš da u sebi imaš i konstruktivnog kritičara koji dozvoljava grešku jer zna da je to prilika da se nauči nešto novo, možeš da prema sebi budeš nežna i da svejedno ne izgubiš kriterijume samo to nisi navikla da radiš i niko nije rekao da to može jel. No o tome ćemo u sledećoj epizodi i kako se nositi sa greškama i kritikama.
Nadam se da ti je ova epizoda pomogla da osvestiš neke od bagova u sopstvenom odnosu prema sebi i bolje razumeš kako perfekcionizam doprinosti burnoutu. Piši mi svoje utiske o ovoj epizodi i piši mi sva dodatna pitanja na koja bi želela da odgovorim zato što mi upravo vaše poruke daju inspiraciju za to šta dalje mogu da kreiram i na podkastu i na svim drugim platformama na kojima kreiram sadržaj. Hvala ti što si ostala uz mene i ovu epizodu podkasta do kraja, slušamo se opet sledećeg ponedeljka, do tada želim ti da slušaš sebe sa namerom da sezaista čuješ. Puno te pozdravljam, ćao.