Zdravo i dobro došli u treću epizodu podkasta „Požuri polako“ sa Anom Sokolović i moje ime je Ana Sokolović.
Jako sam radosna zbog svakog ponedeljka kad mogu da snimam ovaj podkast i evo nije teško snimati podkast ali imati ljude koji zaista prate i vole ono što snimaš je velika privilegija i zato ti hvala što biraš da pratiš baš moj podkast, a kreiram ga svakog ponedeljka sa mnogo zahvalnosti na pažnji svakog od vas hvala, hvala što biraš da ovaj podkast koristiš kao svoje mesto za učenje o burnoutu, zapravo za kreiranje života koji burnout ne mora da uključuje.
Danas pričamo o jednoj vrlo vrlo važnoj temi a to je kako da izbegneš burnout sindrom kad radiš ono što zaista voliš, ono što smatraš svojim pozivom, ono što smatraš karijerom koju želiš da biraš.
Često mislimo da je zapravo burnout nešto što doživiš onda kada mrziš svoj posao, onda kada ti se ne ide na posao jer ti se ne dopada priroda posla, onda kada ti se ne dopadaju ljudi na poslu, onda kada ti se ne dopadaju uslovi posla, ne govorimo baš mnogo o burnoutu u kontekstu poslova koje volimo zato što onda kada sagorevamo na poslovima koje volimo često zapravo taj burnout doživimo kao neku vrstu posvećenosti i ekstremne posvećenosti i onda i ne primetimo da ono što nam se dešava jeste za nas nezdravo, jeste nešto što će oslabiti naš kapacitet da radimo ono što zaista volimo već vidimo sagorevanje kao način da pokažemo, dokažemo sebi da smo u potpunosti prisutni i posvećeni svom poslu i onda ono daj sve od sebe shvatimo previše bukvalno i zapravo sputamo sebe da damo ono najbolje, da damo ono što će zaista najviše doprineti tome da neki zadatak koji vidimo kao svoj u karijeri koja nam je važna, da taj zadatak bude obavljen na najbolji mogući način jer mi zaista najbolje od sebe možemo da damo tek onda kad se osećamo stvarno dobro, onda kada smo motivisani, onda kad smo inspirisani, a ne onda kada smo hronično iscrpljeni zar ne.
Tako da danas pričamo o tome, kako to što voliš svoj posao može da bude veliki faktor rizika da zapravo ne primetiš burnout.
Kao psihoterapeut zaista smatram svoj posao pozivom i teško bi mi bilo da zamislim da se bavim ijednom drugom profesijom u ovom trenutku i kada bi mi neko rekao da sutra ne postoje uslovi da ja budem terapeut imam utisak da bih se zaista morala privremeno odreći jednog važnog velikog dela sebe a dok ne pronađem nešto drugo što može da mi da jel takvu vrstu gratifikacije kao moj posao ali zaista negde terapijsku ulogu vidim kao deo svog identiteta i to je ono što zna da bude veliki rizik za burnout, kada posao postane deo tvog identiteta često onda kada usporiš onda kad nisi sve vreme u tome što radiš imaš osećaj da izdaješ to ko si, imaš osećaj da izdaješ tu neku ulogu kojoj si posvećen ili posvećena.
Konkretno evo baš za primer uzeću situaciju u kojoj sam primere situacija u kojima sam često bila, a to je da kada mi se zaista desi da imam mnogo seansi i da sam premorena, premorena zaista intenzitetom priča koje čujem imam potrebu da se odmaknem od svog posla i onda kada se to desi, onda kada pomislim jao ja radije ne bih ništa više slušala ja radije ne bih bila više ni u jednoj priči toliko duboko, ja bi najradije sada da pričam o nekim površnim stvarima, slušam neku površnu muziku, gledam one predvidljive jel bozićne filmove o kojima sam pričala u prošloj epizodi tada osećam kao da izdajem taj deo svog identiteta koji je radoznao koji voli ljudske priče, koji voli da ide u dubinu, imam utisak da postajem osoba koja ne želim da budem i onda me upalaši taj neki, to neko odmicanje od nečeg što smatram svojim pozivom.
Ranije mi je taj osećaj zapravo stvarao veliki pritisak da u svoje slobodno vreme čitam o terapiji, da slušam podkaste o terapiji, da upisujem nove edukacije i tako dalje i zapravo mi nije dozvoljavao da se odmaknem dovoljno da mogu da odmorim da sutradan kada se vratim poslu terapeuta mogu da dam maksimum svojim klijentima.
Tako da ukoliko smatraš svoj posao delom identiteta znaj da svako odmicanje od njega može da ti se čini kao da taj deo jel sebe izdaješ ali je nepohodno da možes da imaš distancu između jel svog posla od svog posla da bi mogla taj posao da vidiš sa neki novi, drugačiji način i da bi aktivnostima kojima ćeš ispuniti svoje slobodno vreme sebi dala priliku da napuniš svoje kapacitete tako da više onda možeš da daš iz tog dela sebe koji jako voliš jel ako su moji rezervoari za empatiju iscrpljeni kako mogu da sutradan pružim empatiju onima kojima je to potrebno ja moram da se malo odmaknem da bih mogla da budem empatična prema onom delu sebe koji kaže ’Ana umorna si, Ana treba ti pauza’.
Ono što se takođe često dešava kada jako volimo svoj posao jeste da vidimo da kroz taj posao doprinosimo nečemu što je nama važno vidimo u njemu neku važnu svrhu i onda kada se odmaknemo ne samo da imamo osećaj da izdajemo deo svoga identiteta nego da izdajemo ono što je svrha našeg posla odnosno prioritizujemo svrhu posla naspram svog zdravlja, kažemo jel bitnije je pomagati ljudima od toga da li sam ja sada, da li sam ja sada imala par sati sna više, bitnije je da neko dobije nešto nego da ja sebi dam ono što mi je potrebno. Onda kada upadnemo u taj mod da, da vidimo svoj posao kroz svoj posao neku svrhu koju ne smemo da izdamo time što ćemo odgovoriti na neku svoju potrebu mnogo je veći rizik da uđemo u burnout.
Ne primećujemo zapravo opet da je najbolji način da mi doprinesemo toj svrsi taj što ćemo mi biti dovoljnio odmorni da onda kada nam je potrebno da zaista uložimo maksimum svoje energije, kreativnosti i posvećenosti u ono što radimo da mi to zapravo možemo i da iznesemo.
Kada nam je posao toliko važan da u njemu vidimo neku čak i životnu misiju neku svrhu što je često kod ljudi koji kroz svoj posao pomažu drugim ljudima ili pomažu nekom, nekoj vrsti cilja društvenog cilja ili ispunjavaju kroz svoj posao nešto što je na, na njihovoj listi važnih vrednosti imaju utisak da onog trenutka kada preispituju svoju ljubav prema poslu u smislu da onda kada dođu u kontakt sa tom mišlju koja je česta kod burnouta ’da li ja ovo želim da radim, da li ja ovo treba da radim’, ili imaju osećaj ’smučilo mi se ovo, zaista ne mogu više krećem ujutru na posao, muka mi je od tog posla’, imaju utisak da rade nešto ne dopustivo i sebi ne dozvoljavaju da preispituju to da li oni žele da se time bave jer nesme se izdati ta neka svrha koja im je, koja im je jako bitna a koju kroz taj koju imaju za koju imaju, hm za koju im se čini da kroz taj posao doprinosi, koji im se čini da kroz taj posao doprinose, pardon.
Dakle, tolika dužnost prema svom pozivu da sebi ne daješ opciju da u bilo kom trenutku se povučeš, da razmisliš da li ja to želim, da li je ovo ono što meni u ovom periodu mog života prija da li ovaj poziv koji sam izabrala sa dvadeset jeste isti poziv koji bih birala sa trideset, da li su se moje vrednosti promenile i onda izbegavamo ta važna pitanja koje sebi postavljamo onda kada primećujemo prve simptome burnouta zato što smatrmo to nedopustivim, smatramo to izdajom profesije koja nam je jako važna.
Ukoliko smo mi ti koji su izabrali jel svoju karijeru onda često se dešava da sebi oduzimamo pravo da to ne volimo, čekaj ako sam ja to birala onda nemam pravo da ovo ne volim, ako ovo preispitujem šta to govori meni, da li to govori da sam ja nedovoljno disciplinovana, slab karakter, da li sam neko ko je neodlučan, stalno se premišlja, kakva sam ja. Još jedan veliki faktor koji doprinosi tome da brzo sagorimo na poslu koji volimo jeste da iz entuzijazma precenjujemo svoje kapacitete, kada imamo utisak da bismo sve mogli i sve želimo i planiramo kao da će to uvek biti slučaj, kao da se neće u životu dešavati neke nepredvidive okolnosti koje se nekako uvek nekim čudom dese koje bilo dobre ili loše negde oslabljuju naše kapacitete da budemo prisutni na svom poslu.
Iako planiramo da ćemo uvek imati sto posto verovatnoća je da ćemo u nekom trenutku da ili posustanemo na poslu ili što je češći slučaj da ćemo zapravo sebe gurati preko svojih granica na signal da nam opada produktivnost i da nam je potreban odmor reagovati ’ne smeš, ne smeš sada da posustaneš, reagovati sa zabranom da stanemo i da ćemo onda tu još više sebe gurati u iscrpljenost koja onda dalje vodi u nezadovoljstvo koje vodi čak i u fiziču bolest. Takođe jedan od razloga zašto na poslu koji koji volimo možemo da sagorimo jeste taj što smo zaista motivisani da pravimo rezultare i u nekom trenutku imamo utisak da rezultati koji koje smo napravili kreću da zahtevaju od nas još veše rezultata, zaboravljamo da smo mi ti koji smo napravili rezultate i imamo utisak da ti rezultati sada prave nas, da oni zahtevaju od nas toliko da mi krećemo da robujemo svojim rezultatima. I onda ne odstupamo od toga da ih stalno pravimo, imamo utisak da u koliko napravimo pauzu sa svojom produktivnošću da će opasti naše vrednost, kao da nismo mi ti koji su napravili rezulatate nego da su rezultati ti koji zapravo doprinose našoj ličnoj vrednosti, nismo mi kreirali rezulrate iz sopstvene vrednosti nego su rezultati kreirali nas i onda ne dopuštamo sebi da odmorimo zato što ne želimo da napravimo tu pauzu i rizikujemo da se osetimo bezvredno.
Još jedan razlog zašto se dešava da sagorimo jeste taj na poslovima koje volimo, jeste taj što smo autentično zaintersovani da naučimo što više, želimo da radimo napredujemo, razvijamo se, rastemo, da u toj želji na kraju sagorimo, da nam je toliko jak poriv za učenjem da zaboravljamo da, da bismo mogli da učimo efektivno moramo biti zapravo dovoljno odmorni da sve te informacije možemo da primimo a onda potom da se te informacije organizuju tako da mogu da se zadržu u našem umu i onda se stalno preplavljujemo različitim resursima, materijalima, stalno smo na edukacijama, stalno učimo i stalno radimo toliko da se danas ne sećamo šta smo radili pre dva dana, i onda kada dođemo do toga da nam nije više do toga onda opet se vraćamo na ono izdavanje dela svog identiteta ’ko sam ja ako ja ovo ne želim da radim, šta ja zapravo radim onda kada mi se ovo ne radi, je li ja ovim dovodim u pitanje to da li ja ovo treba da radim, koliko sam ja zaista posvećena ukoliko je meni potreban odmor’ i ta pitanja su toliko opasan faktor rizika za burnout da je važno da na njih obratimo pažnju.
Eto ako voliš svoj posao važno je da znaš da tvoja ljubav prema poslu nekad može da te odvode u to da nekad kršiš sopstvene granice, granice koje ukazuju da ti je potreban odmor, granice koje ukazuju da ti je potrebno da napraviš pauzu, granice koje ti ukazuju da je vreme da se posvetiš svom zdravlju.
Često sam videla u praksi da zato što je ljudima važno da se pojave na iks sastanaka nedeljno otkazuju svoj redovan pregled kod lekara, bitnije je da se postigne rezultat nego da se čuju rezultati o sopstvenom telu, o stanju sopstvenog sopstvenog tele koje treba da iznese između ostalog sve te rezultate koji se očekuju na poslu. Ti možeš da daš najbolje od sebe samo onda kada si dobro i to znači da ne možeš da stalno daješ sve.
Koliko god da voliš svoj posao potrebno ti je da se od njega ponekad odmaknes za početak da bi videla šire od njega distanca ti dozvoljeva da pravaziđeš kreativne blokade i dozvoljava ti da zapravo prepoznaš zašto u moru stvari koje su ti dostupne biraš da se baviš baš tim poslom, odmicanje od posla ti dozvoljava i da ti taj isti posao nedostaje ako si stalno zalepljena za svoj posao kako možeš da se podsetiš, prisetiš zašto si ga inicijalno birala.
Važno je da obratiš pažnju na ove signale vrati se na pitanje koliko ja iz ljubavi prema svom poslu zapravo sebe stavljam na hold, kada biram svoj posao na uštrb svog zdravlja, kada zanemarujem sopstveno nezadovoljstvo zato što verujem da sam potrebnija svom poslu nego sebi.
Želim ti lep ostatak dana i želim ti da slušaš sebe zaista sa namerom da se čujes i uvažiš. Čujemo se sledećeg ponedeljka, pozdravljam te ćao.